Goethe-Guerillas

palimpsest m grč. stari rukopis na kojem je preko izbrisanog teksta napisan novi tekst. (Rečnik matice srpske)


Palimpsest prvi: Zlatna Moruna

U uglu kafane, kroz veo dima, naziru se dva lika koji, nagnuti sredini stola, nešto govore jedan drugom, ni ne sluteći da će uskoro postati zaverenici. Na zidu iznad njih okačeno je mnoštvo raznobojnih brushaltera, na zidu levo nekakve jeftine igračke kineske proizvodnje.
Na vrata kafane ulazi mladić u ranim dvadesetim, držeći u ruci nekakav koverat. Prolazi pored gospođe Luo, vlasnice prodavnice, a ona ga, zaokupljena cenkanjem, ni ne primećuje. Mladić se probija između stolova kafane, telom presecajući rafove kineske prodavnice. Na svojoj putanji ka uglu, gde njegovi drugovi vode živ razgovor, kroz njegovo telo prolazi bezbroj tričarija: nekakve drečave četke čiste mu srce; kroz mozak mu prolazi plastična garnitura šaha, a potom i gomila nerešenih rubikovih kocki; kroz vene i arterije teku mu minuti ručnih satova (uvezenih negde iz provincije Junan).
On prilazi dvojici drugova, pozdravlja ih, i seda u podnožje zida od brushaltera. Potom stavlja koverat na sto, položivši ga tačno u kutiju u kojoj se nalaze plastični dečji pištolji na metkiće, i potom govori dvojici drugova da ga otvore. Mladić sa desne strane, čija stolica uranja u policu sa plišanim igračkama, poseže za kovertom pravo u kutiju sa pištoljima. Otvara koverat i u njemu se nalazi isečak iz nekih sarajevskih novina. On polako čita naslov: „Prestolonaslednik Franc Ferdinand u poseti Sarajevu 28. juna“. Potom ne zastavši, čita ostatak članka.
Mladić potom diže pogled i susreće poglede dvojice drugova. Nedeljko, donosilac vesti, osmehuje se; Trifko gleda začuđeno, ali uzbuđeno. U njihovim umovima se u tom trenutku rađa klica velike zavere koja će izmeniti svet.
Neko dete obara igračku sa police. Gospodin Vang, muž gospođe Luo, koja se još uvek cenjka sa mušterijama, saginje se da je pokupi. Njegova glava prolazi kroz glavu Gavrila Principa. Misli o junaštvu, o smrti, o konačnom oslobođenju južnoslovenskih naroda, mešaju se sa nekim dalekim mislima o jednom danu provedenom na ušću reke Jangce u Istočno kinesko more dok je neka lepa večernja svetlost obasjavala građevine Šangaja.


Palimpsest drugi: Most kralja Aleksandra

Čika Anastas, stari zanatlija iz Karađorđeve ulice, koračao je pored svog mladog prijatelja Petra, poštara. Njih dvojica i još hiljade i hiljade ljudi upravo su činili stvar nemoguću još od vremena kada se ovaj grad nosio ime Singidunum. Hodali su preko Save. Kroz to mnoštvo ljudi koji su hrlili ka drugoj strani, ka Zemunu, prolazilo je mnoštvo automobila i autobusa koji su hrlili ka gradu.
„Vidite, čika Anastase“, reče Petar, „vidite samo kako je lep pogled odavde na Savu. Ko bi pre par godina rekao da ćemo danas moći da prošetamo ovim putem? Večna slava našem kralju Aleksandru, šteta samo što nije doživeo da se sa nama prošeta svojim mostom.“
„Lep je most“, reče čika Anastas dok je kroz njega prolazila crvena škoda, „žao mi je jedino što više nema onih kafana u koje sam često navraćao, a koje su stubovi mosta progutali. „Kičevo“, pa „Bosfor“ pa ondak onih nekoliko gore, kad se penješ ka Varoš-kapiji... No tako ti je to, uvek nešto mora nestati da bi nešto novo nastalo. Tako je oduvek bilo i biće.“
Kroz Petra i čika Anastasa prošiša autobus pun đaka koji su išli na ekskurziju.
Potom Petar reče: „Pa šta tu da se radi, važno da ćemo sad lakše do Zemuna. Kažu i tramvaj će uskoro uvesti.“
„Sve se menja,“ reče čika Anastas ni ne slušajući svog prijatelja poštara, zagledan u visoku čeličnu konstrukciju mosta, koju će u godinama koje dolaze nagristi korozija rata.
Koračali su tako preko vode ka Zemunu, dok su kroz njih i još hiljade i hiljade ljudi promicali vozači i putnici kojima je Brankov most bio samo još jedan sastavni, često beznačajan deo svakodnevice.

Palimpsest treći: Đumrukana

Dejstvo prvo
(Soba u Stefanovom dvoru)

Marija, sedi i s materinom nežnošću gleda u Sinišu, koji otvara vrata i izlazi iz kola.

Marija: Sunce moje slatko, kako se majci za vojnika spravlja. Ali, ah, našto, kad nije ocu jedinac, kao što
je majci svojoj.

Siniša (stupi bliže): Dobar dan, majstore. Malo je čuknut k’o što vidiš. Jel’ može to da se sredi?

Marija: Slatko čedo, ti ćeš majci tvojoj junak biti.

Siniša: Ajd’ ako može to oko fara da se ispegla, a vidi i ove sitne ogrebotine gde ih ima... To je kad dajem
burazeru da mi vozi kola...

Marija (pečalno): Ah, taj će tvoj braca doći na prestol, a ti...

Siniša: Znam, majstore... Znam da se poliranje posebno plaća, ali rek’o kad ga već ostavljam ako mogu i
ovi zarezi da se zamažu, ako ne košta puno. Plače mi se kad vidim šta mi je uradio sa kolima...

Marija: Ali ti nećeš biti doveka dete, da plačeš.

Siniša: Ma znam... Šta ga je uopšte parkirao tamo u rikverc, kad ni za smart mesta nema. Koji idiot, taj
Dušan!''

Marija: Ali je on stariji od tebe.

Siniša: Stvarno!? Zar toliko košta!? Ima da ga ubijem od batina!

Marija (osmehuje se pečalno): Ko zna, može se tvoje proricanje i ispuniti

Kraj scene prve