Ljudi i kultura

Pišem ove redove, a ruka mi drhti. Pišem, dakle, a ne kucam, jer sam u selu, fizički se umaram a od kompjutera odmaram. Međutim, ruka mi ne drhti jer se odvikla od držanja olovke, već od besa što sam po ko zna koji put primoran da slušam reprizu Porodičnog Blaga. (Jeste li razmišljali o tome kako oči mogu da se zatvore ili skrenu za razliku od ušiju?)
Zahvaljujući mom dedi, gospondirektoru Tijaniću i njegovim mudrim trošenjem novca od RTV pretplate na ''repriziranje serija rekordne gledanosti''.
No dosta digresije, nadam se da je ovo prvi i poslednji put da se Fazbinder i Porodično Blago pominju na istom mestu, a vi mi oprostite ako analiza ne bude baš, ovaj, kako bih rekao...

Ono što otežava analizu, pored iritantnog glasa Vesne Trivalić, je trajanje filma, kao i činjenica da sam ga gledao u paketu sa Agirom (sastavljači programa su bezobzirno postavili najduži film za poslednji tog dana : )
Ipak, suprotno očekivanju, film nije nimalo dosadan, čak pred kraj postaje preterano nabijen akcijom, ali doći ćemo i do toga...

Svet na žici je još jedan u nizu naučnofantastičnih filmova koji se bavi bliskom budućnošću u kojoj čovek stvara artificijelnu inteligenciju koja potom preti da ugrozi njegovu realnost.
Verovatno sam subjektivan ali rekao bih da je ovo, takođe, još jedan u nizu filmova koji ovu temu obrađuju vrlo uspešno.
Međutim, važno je uzeti u obzir godine kada je ovaj film pravljen, mnogo pre nego što su iste teme obradili blokbasteri poput Matriksa.
Nisam slučajno odabrao baš Matriks, jer postoji više momenata koji teško da su slučajne sličnosti, kao na primer uspostavljanje veze sa stvarnim svetom putem telefona.
Godine filma su očite i u scenografiji, tj. prikazu ''futurističkih tehnologija''. Za svoje vreme verovatno zapanjujuće, danas deluju retrofuturistički i izlizano. Reklo bi se da godište filma to potpuno opravdava, ali kao kontra-argument bih uvek potegao primer Odiseje, koja i danas tera na otvaranje vilice u neverici, ne samo zbog filozofske pozadine, već upravo zbog efekata i vizuelnih rešenja.
Ipak, ne može se poreći da je posao dobro odrađen i na polju scenografije, fotografije kao i na polju glume.
Filmom preovladavaju hladni tonovi, bezizražajna lica, odmereni pokreti kamere, kao i ''veštačka'' elektronska muzika koja često prelazi u čist ''noise''.

Sve vreme imate utisak otuđenosti, patvorenosti i umrtvljenosti da bi se na kraju, očekivano, ispostavilo da je i ''naš'' svet lažni i da postoji još jedan, ''iznad'' njega.
Već pri sredini, a na samom kraju definitivno, gledaocima u glavu dolaze pitanja o autentičnosti naše stvarnosti, odnosu Boga i njegovih kreacija itd. (A kome ta pitanja nisu padala na pamet pre gledanja ovog filma trebalo bi da se drži Porodičnog Blaga i ostatka repertoara programa Repriziramo Tri Serije).
Stoga, nevezano za film, želim ovde da predočim svoje zaključke na tu temu. Moj stav je da ako možemo biti zadovoljni svojim životom (šta god to značilo) u lažnom svetu, ako taj lažni svet potpuno i verno zamenjuje neki ''pravi'', i najbitnije, ako nemamo načina da dokažemo postojanje neke druge stvarnosti (a kako stvari za sada stoje nemamo) nema ni potrebe da lomimo glavu oko toga. Jezikom Matriksa rečeno - zgutao bih tu plavu pilulu, bez blama.
Glavna razlika između Matriksa i ovog filma je to što Matriks zarobljava stvarne ljude u veštački svet da bi ih eksploatisao dok su ovde veštački ljudi zapravo virtuelni koliko i njihov svet, stvoreni da bi stvarni ljudi iz tog opitnog modela izvukli zaključke o svojoj budućnosti.
Jedini način za virtuelnu dušu da se oslobodi okova lažnog sveta je da uzme telo jednog od pravih ljudi koji povremeno posećuju njihov svet. Pošto pravi čovek time prestaje da postoji u stvarnosti, ovaj čin je analogan ubistvu, što ga čini moralno pogrešnim, za razliku od Matriksa gde buđenje iz kome predstavlja samo povraćaj ''života kakav nam pripada''.
Dakle, ako bi se ispostavilo da sam samo skup nula i jedinica u nekoj igrici, trudio bih se da je igram što bolje, a ne da nadjem način da ''iskočim'' u stvarnost, kao što to čini glavni lik, svaka mu se dala.

Veliki šmeker uspeva da, boreći se protiv vetrenjača, ne samo pobedi i probije na drugu stranu, već i da usput fura mokasine, zvoncare, vozi Poršea (sa sve registracijom FA ST 277), polugo izbegne eksploziju, obrne par dobrih riba i izvede najepskije zakopčavanje šlica u istoriji kinematografije.
Sve to, uz neizbežne asocijacije na agenta 007, posebno kako se bližimo kraju, udaljava ovaj film od mračne distopijske filozofije suptilno i odmereno prikazane na platnu i baca ga u domen akcionog trilera. Pred kraj filma možete potpuno zaboraviti ko i zašto juri glavnog lika i uživati dok polugoli Klaus Levič, gradjen ko Putin, iskače preko trema sa puškom u ruci, dok kuća iza njega eksplodira u komadiće. Akcione scene su odlično urađene i Fazbinder u više navrata pokazuje da evropska kinematografija može dostići produkcijski nivo Holivuda, samo ja za tim ne vidim potrebu.
Ako budem želeo da gledam ljude koji iskaču iz zgrada u plamenu, pustiću Die Hard. Ovako cela priča gubi smisao, a film pada u mojim očima. Sa druge strane, verujem da pada i u očima ljubitelja hardkor akcije i rokačine bez prestanka, jer ako ga je neko zbog toga gledao mora da se opasno smorio za vreme prve polovine i zbog činjenice da film obiluje seksualnim nabojem a ne prikazuje nijednu scenu seksa. Nedostatak, odnosno naglo preskakanje scena seksa je i mene čudio i moram priznati da nisam shvatio zašto se na to odlučio.
Posebno kada se uzme u obzir da na ostalim elementima nije štedeo traku i da je nagurao dobrih tri i po sata.

Tako dolazimo i do druge velike falinke, koja bi se, eto, mogla rešiti istim potezom kao i prva - izbacivanjem viška bahatih akcionih scena. Film bi se sveo na koherentnih, intrigantnih i uzbudljivih dva/dva i po sata (što i dalje nije malo). Ovako imamo delo sa krizom identiteta koje pokušava da bude više stvari a ne uspeva ni u jednoj na kraju, zbog čega mu i dajem ocenu 7, iako bih ga preporučio za gledanje pre nego neko drugo ostvarenje koje sam isto ocenio.
Preporučio bih ga i pre nego Inglorious Basterds na koje me je ova nedoslednost podsetila i kod koga je ta šizofrenija još izraženija. Obećao sam da ću jednog dana premontirati taj film u ''normalnu'' kraću verziju, što je tretman koji bi možda godio i Welt am Draht-u.
Ako dođe do toga, obavestiću vas... (:


Welt am Draht/Svet na žici 1973
režija: Rainer Werner Fassbinder
scenario: Rainer Werner Fassbinder, Daniel F. Galouye
IMDB ocena: 8.1/10
moja ocena: 7/10

Drugi film koji sam pogledao u okviru programa ''Die kommenden Tage'' je legendarno Hercogovo ostvarenje ''Aguirre, der Zorn Gottes'' - kod nas, iz nepoznatog razloga, prevođen često kao "Agire, bič Božiji", što uz sličnost u imenu dovodi do zablude da se film bavi hunskim vojskovođom.
No, ovaj film prati špansku ekspediciju po nepristupačnim prašumama Južne Amerike u potrazi za El Doradom, obećanom zemljom punom zlata. Ekspedicija nailazi na velike teškoće usled kojih gubi ljudstvo, zalihe i zbog kojih dolazi do pobuna i previranja unutar ekipe. To je, otprilike, sve što se može reći o radnji filma. Još u ekspoziciji vidimo osnovnu postavku koja se ne menja do kraja filma. Napadi domorodaca, smena nade i očajanja, smena vođa i prateće pobune i beskrajna plovidba rekom. U ranoj fazi se upoznajemo sa fanatičnošću Agire i zapravo veći deo filma predstavlja njegovu (očekivanu) propast i pad u ludilo sve do trenutka kad ostaje jedini preživeli.
Dakle, ovo je film koji čak nema ni obrt (na makro planu), koji je izrazito repetitivan i sporog tempa - zvuči kao da pišem još jednu negativno nastrojenu analizu, ali nije tako. Ovaj film je fenomenalan i potpuno me je kupio, ali čim sam seo da pišem analizu shvatio sam da mi neće biti lako da objasnim zašto je to tako. Upravo ta rečima neopisiva poetičnost filmske režije krasi najmoćnija dela ove umetnosti, i upravo to što se dešava ''izmedju kvadrata'' je srž ovog poziva, koju nažalost poznaje jako mali procenat režisera. Jednom prilikom mi je prof. Nikola Stojanović ispričao dogodovštinu koja se svakom od nas koji se bavimo filmom desila u nekom obliku. Radeći na nekom filmu snimao je scenu u eksterijeru kada mu je prišao stariji gospodin i počeo da se raspituje. Pošto mu je profesor rekao da je režiser, a čovek nije znao šta je to, neko vreme su diskutovali o tome. Čovek je došao do zaključka da snimatelj snima, glumci glume, scenograf postavlja scenografiju itd. a da režiser ne radi ama baš ništa. Nikola Stojanović se samo složio sa njim. Ipak, da se vratimo Agiri, da je neko drugi režirao ovaj film ispao bi ili senzacionalistički (kao recimo Avatar) ili užasno dosadan, a možda i oba.

Vođa Trans-Siberian Orchestra je rekao da loš umetnik u vama neće izazvati ništa, dobar umetnik može izazvati samo ono što ste već iskusili, a sjajan umetnik može preneti atmosferu ili izazvati osećanja koja nikad niste osetili ili koja su svojstvena samo tom delu ili opusu. Tako ovaj film gradi vrlo jedinstven izraz, sopstvenu atmosferu koja se ne može definisati jednom postojećom rečju, i nadalje počinje da živi kao sopstveni pridev, inspirišući i druge da pokušaju da postignu tu određenu nijansu, kao što je, na primer, ''Apokalipsa danas'' sigurno u velikoj meri inspirisana ovim filmom.
Dalje, velika većina gledalaca nikad nije bila u situaciji u kakvoj se našao Agire, pa se svejedno vrlo lako identifikuje sa njim i dopušta da je uvuče u njegov svet posebnog istančanog ludila sa elementima izgubljenosti, paranoje, melanholije, fanatizma, megalomanije i (auto)destruktivnosti.
Ovom osećaju doprinosi vešto prikazana priroda Južne Amerike. Pažljivom montažom, sporim, zloslutnim tempom, upotrebom teleobjektiva i uskim kadriranjem Hercog i ekipa prirodi daju vrlo zloćudan i preteći karakter (ovu temu je na mnogo direktniji i, po meni, daleko neuspešniji način, pokušao da obradi Trir u Antihristu).
Ovde bih napomenuo da su domoroci prikazani kao deo prirode, neimenovani i neočekivani, odakle se može očitati osuda ''civilizovane'' pohlepe i moralno/kosmičko opravdanje za propast ekspedicije.
Dva faktora koja dodatno doprinose specifičnosti i genijalnosti filma su muzika Popol Vuha i gluma Klausa Kinskog. Popol Vuh odlično prati i dočarava atmosferu ne namećući se i uspešno komunicirajući sa šumovima, a Klaus Kinski tako prirodno deluje u tako ekstremnim uslovima da neke sekvence deluju maltene dokumentarno. (Što kaže drug Simon: ''On ni ne glumi, on je stvarno lud''.)

Autentičnost i uverljivost filma su opasno ugroženi upotrebom nemačkog jezika (umesto španskog) uprkos činjenici da je većem delu ekipe španski maternji. Trenuci kada neki Luis kaže ''Ich denke so auch, Jorje'' deluju smešno i trezne gledaoca od opijenosti u koju ga tako vešto uvlači ostatak filma.
Znam da je teško naterati Kinskog da nauči španski ili ga kvalitetno nadsinhronizovati, ali teško je i nabaviti autentične kostime i organizovati snimanje na Amazonu, pa opet ne vidimo Kinskog i ekipu kako u farmerkama skaču po Berlinu glumeći konkvistadore.
Drugo rešenje je moglo biti smeštanje cele priče u neki novi, izmišljen okvir jer se ionako ne bavi konkretno Španijom, Špancima i tom konkretnom ekspedicijom (čak je ni ne predstavlja istorijski verno) već pokušava da pošalje univerzalniju poruku o nezasitosti modernog ljudskog društva i da napravi analizu poremećenosti umova fanatičnih vođa, nevezano za njihov uspeh u ostvarivanju ciljeva.
Ta nedoslednost je jedino što zameram ovom filmu i to je jedini razlog što mu ne dajem najvišu ocenu.



Aguirre, der Zorn Gottes/Agire, gnev Božiji 1972
režija: Werner Herzog
scenario: Werner Herzog
IMDB ocena: 8.1/10
moja ocena: 9/10

Od 22. do 26. septembra u Dvorani Kulturnog centra Beograda, a u organizaciji beogradskog Goethe-Institut-a, održan je festival ''Die kommenden Tage'' na kome su prikazani nemački filmovi koji se bave tematikom prirodnih katastrofa, smaka sveta i slično. Filmove su odabrali nemački filmski kritičari Bernd Buder i Wolfgang Hamdorf.



Nažalost, stigao sam da pogledam samo tri filma, a predstavljanje ću početi od onog koji mi se najmanje svideo. Ne brinite, druga dva su bila odlična, da ne pomislite da imam previsoke standarde ili mazohističku potrebu da gledam samo filmove koji mi se ne dopadaju.

Cepelin! se bavi velikom nemačkom katastrofom iz 1937. - paljenjem i rušenjem cepelina Hindenburg usled korišćenja vodonika umesto helijuma za letenje. Ova nesreća baca senku preko tri generacije Nemaca i njihovih porodica. Radnja prati unuka čoveka poginulog na Hindenbergu, koji pokušava da otkrije istinu o sudbini svog dede. Prebacivanje između vremenskih perioda i uvođenje likova u različitim dobima je uspešno izvedeno. Film se lako prati i ne zbunjuje gledaoca, što je retkost za ovakav tip. To je postignuto ponavljanjem scena, dobrom montažom i kreativnom (čak možda i ''prekreativnom'', odnosno prenaglašenom) upotrebom filtera za različite periode. I to je, otprilike, sve što je uspešno u ovom filmu.

Arhivski, dokumentarni snimci građenja, poletanja i rušenja cepelina su zanimljivi i impozantni, ali se ne mogu voditi kao uspeh ovog režisera (osim ako je uspešno lažirao neke od snimaka).

Najstariji period (o dedi koji je poginuo na Hindenbergu) je isklišeiziran, dosadan (sa najviše ponovljenih scena) i patetičan. Melodramatična muzika prati scene rastajanja i sastajanja, plačnih i čežnjivih pogleda, ljubavi i preljube. Gluma nije loša, nije ni nešto posebno dobra, ali uz ovakav scenario i režijsku postavku teško da bi bilo bolje i uz neki bolji kasting. Vizuelno, odabir glumaca je na mestu skroz. Ako zaboravimo da deda (tada mlad čovek) napušta ženu zbog cepelina, imamo običan, ljigavi crno-beli ljubavni trougao sa sve violinama u pozadini.

Srednji period (dečaštvo glavnog lika) prikazuje nasumične isečke iz video-dnevnika koji je, navodno, vodio otac glavnog lika. Ove sekvence karakteriše slobodna montaža, izražena upotreba filtera koji snimku daju ''80s indie'', amaterski 8mm izgled (danas uz neizbežne asocijacije na moderne hipstere i preset modove popularnih plaginova za After Effects). Glavna zamerka ovom razdoblju je nedoslednost. Naime, posle sveg truda da se postigne ''autentičnost'' snimka, neke scene su snimane iz trećeg lica, iako su na putu samo otac i sin. Ako je ideja bila da se efektima i načinom snimanja (drmanje kamere, namerno aljkava montaža, izgubljeni kvadrati) samo dočara atmosfera, onda je trebalo izbeći kadrove snimane iz očeve ruke. Ovako nije postignuta ni uverljivost ni profesionalnost.

Treći period (sadašnjost, glavni lik je odrastao) prikazuje glavnog lika u potrazi za istinom o svom ocu i dedi. On nalazi bakinog ljubavnika, koji mu posle puno ubedjivanja i ucenjivanja otkriva istinu. Veći deo filma su zapravo njegovi flešbekovi. Ovo je jedini iole zanimljiv deo filma (pored dokumentarnih snimaka) ali je, nažalost, začuđujuće kratak. Kao da je scenaristi ponestalo ideja, što se da primetiti i na samom kraju kada pokušava da začini priču senzacionalnim obrtom koji nam otkriva da je deda namerno spalio cepelin da bi Amerikanci (videvši nesreću), isporučili Nemcima prethodno uskraćeni helijum. Do ovog trenutka film verno prati istoriju, baveći se izmišljotinama samo na planu međuljudskih odnosa. Taj preokret je pokušaj da se od jedne dosadne ljubavne priče napravi spektakl sa krimi momentima (unukovo detektivsko istraživanje). Naravno, to ne uspeva da spase ovaj film već samo stavlja tačku na promašaj.

Iz sale izlazim sa dve misli - ''Što nije trajao 45 minuta bio bi podnošljiviji'' i ''Ma jeeste, a nakon što je deda iz patriotskog altruizma spalio cepelin, zavio je čokoladu u foliju...''



Zeppelin!/Cepelin 2005
režija: Gordian Maugg
scenario: Gordian Maugg, Alexander Häuser
IMDB ocena: 6/10
moja ocena: 5/10

Kao što sam već rekao - na ovom blogu ću se baviti subjektivnom analizom nemačke kinematografije.
Za početak, latiću se, za mene, lakšeg zadatka, odnosno filma koji mi se nije preterano dopao, računajući da je pljuvačina najekspeditivniji metod komunikacije.
Sa druge strane, ovaj film dotiče škakljivu temu kada je u pitanju Nemačka - nacizam, što zahteva određenu dozu obazrivosti pri komentarisanju. No, da otpočnem...

Die Welle je snimljen 2008. po istoimenoj knjizi napisanoj 1981. koja je zapravo napisana kao ''novelizacija'' kratkog televizijskog filma snimljenog iste godine, koji je, opet, zasnovan na stvarnom događaju koji se odigrao u jednoj kalifornijskoj školi 1967. Dakle u pitanju je višestruka reciklaža (u međuvremenu je postavljeno i nekoliko pozorišnih predstava) od čega se na početku filma pominje samo pompezno ''zasnovano na stvarnim događajima'', koje bi trebalo da filmu da autoritet koji mu nedostaje. Ključna reč je, naravno, ''zasnovano'', jer se kroz film, a posebno na kraju, odstupa od stvarne priče.

U stvarnosti, 1967, američki profesor Ron Džouns je rešio da kroz eksperiment, na praktičan način, pokaže učenicima drugog razreda srednje škole mehanizme funkcionisanja nacizma zato što su đaci tvrdili da ne mogu da shvate kako je došlo do opšteg ignorisanja genocida nad Jevrejima. Oformljena je grupa pod nazivom Treći Talas, sa posebnim pravilima ponašanja. Posle nedelju dana, korak po korak, učesnici eksperimenta su počeli da se ponašaju poput vojske - ekstremno disciplinovani, poslušni, agresivni, lojalni. Učenici su salutirali profesoru (nacističkim pozdravom), izveštavali ga o neposlušnim članovima... Pred kraj eksperimenta, profesor im je objasnio kako su oni zapravo samo deo većeg nacionalnog pokreta i da će im se sutra u 12 sati na trgu obratiti vođa celog pokreta, da bi im umesto obraćanja izmišljenog vođe emitovao dokumentarac o fašizmu i objasnio kako su svi oni, samovoljno, kreirali uslove za rađanje fašizma identične onim iz Hitlerovog vremena.
Continue reading "Die Welle" »