Nevidljive niti

Nadam se da ne grešim, to se desilo za noć muzeja pre tri godine. Moja sestra i ja smo lutale po muzejima i galerijama, došle smo do Goethe instituta, gde je događaj bio očigledno završen. Moja sestra je otišla do toaleta da opere ruke i na lavabou našla srebrni prsten. Kako ga niko uokolo nije tražio, a bila je, kao i obično, velika gužva, moja sestra ga je prisvojila. U narednim godinama taj joj je prsten postao omiljeni. Sa njim na ruci prošla je kroz jedan prelomni period u svom životu. Ja sam u međuvremenu konkurisala za generaciju 2010. Goethe-gerile. Nisam prošla u najuži izbor, a zbog obaveza na fakultetu nisam uspevala da se priključim akcijama. Po završetku fakulteta sam opet konkurisala za Goethe-gerilu i upala sam u grupu od deset ljudi. Na Noći muzeja 2011. sa gerilinim đubrofonijskim orkestrom imali smo nastup u institutu. U jednoj od pauza potegli smo razgovor o ranijim Noćima muzeja i jedna je gerilka prokomentarisala kako je jednom prilikom tu izgubila svoj prsten. Krug se zatvorio. Tada nisam ništa rekla, ali sam na sledećem našem sastanku donela taj čudni komad, koji je napravio jedno malo putovanje u svom predmetnom postojanju.
Da sam ušla u taj uži izbor 2010. možda se ova priča ne bi mogla ispričati. To je bio prvi jasan znak da je ova gerila nešto posebno nama koji smo deo nje.
Čovek je nekad mali da bi video stvari onakve kave jesu. Mora da se udalji da bi sagledao celinu, kao u crtanju. Kao u svemu u životu.