Vlasništvo nad vremenom

Nađoh vremena za pisanje ovog komentara, iako to ne smatram bitnim, isključivo zato što mi je otkazana jedna od pet današnjih višečasovnih obaveza na raznim stranama grada, te mi se pojavila vremenska rupa od par sati, koja je ekspresno popunjena novom neočekivanom akcijom i radom na projektima koji kasne.

U principu se slažem sa svime što je napisano u tekstu, samo bih skrenuo pažnju na par stvari:


Moj brat je govorio u šali: ''Svi Beograđani misle da dobro voze, ali ja STVARNO dobro vozim.'' I stvarno je dobro vozio.
To što se velika većina njih zavarava, ne znači da nema onih koji zaista dobro voze. Ne znači da nema onih koji stvarno nemaju vremena.

Grad (ovaj grad, bilo koji grad, svet) je prepun ljudi koji ''nemaju vremena''. Dobar deo njih prosto laže da bi zadržao svoj komfor, lažu iz lenjosti ili nemara (jer ne žele da troše svoje vreme na tebe). Od ovih ostalih, koji su iskreno u gužvi, velika većina ne ume da organizuje svoje vreme i onda su stalno u gužvi, iako ne umeju da ti kažu gde im ode tih 24h.
Međutim, postoji jako mali procenat ljudi koji su stvarno ekstremno zauzeti (i to pravim stvarima - i bitnim i hitnim) i zbog njih nekako nije fer pisati ovakve tekstove iz tako zahvalne pozicije, pozicije nekoga ko u (*datom*) (*trenutku*) ima vremena za blejanje (čitaj - pisanje teksta za blog).

Druga stvar je što ljudi nisu konstantno u istom modu. Neki ljudi mesec dana dobro vladaju svojim vremenom, pa onda opet upadnu u vrtlog vremena. Ako bismo poredili celu stvar sa plivanjem - postoje ljudi koji su hrabri i žele da pokušaju dalje da plivaju i da se bore sa većim talasima, pa im se ponekad desi da ih nespremne uhvati vir iako su odlični plivači. Oni ne mogu onda tek tako reći ''Jao, što sam glup, pa nije trebalo da idem ovako daleko, ima virova, sad ću da se teleportujem nazad na obalu.'', nego moraju uložiti napor da iz tog vira izađu sa što manje posledica po sebe, okolinu i na kraju i projekte kojima se bave.

Tako da, nekada, iako u teoriji shvataju sve što je napisano u ovom tekstu, ljudi ne mogu tek tako da otkažu pola svojih obaveza da bi se rasteretili, jer takvo jedno presecanje gordijevog čvora može imati nesagledivo gore posledice od borenja sa virom dok se opet ne dođe do stabilne vode.

Ima dubina (pa i vir) svojih prednosti i može naučiti te mlade ljude mnogo čemu, iako je činjenica da se neki zaista udave. Neki se udave i u plitkoj vodi. Oni koji, pak, ostanu na površini, uživaju u vodi i plivanju na jedan drugačiji način koji se ne može porediti sa mlataranjem po plićaku.

U svakom slučaju, lako je sedeti na sigurnoj obali i posmatrati ''budale'' koje se dave na pučini i još se sve čuditi: ''Heh, lude jedne, pa ko ih je terao da idu tamo, kad je voda lepa i blizu obale''. Ne mogu se svi virovi predvideti, kao što se ni vreme ne može savršeno organizovati (u ovom veku i gradu). Jedini način da izbegneš ''upadanje u gužve'' u ovakvom dobu je da ne radiš ništa.
Jedini način da se izbegnu talasi i virovi je da se ni ne zapliva. A meni lično je to gore od davljenja.