Aguirre, der Zorn Gottes

Drugi film koji sam pogledao u okviru programa ''Die kommenden Tage'' je legendarno Hercogovo ostvarenje ''Aguirre, der Zorn Gottes'' - kod nas, iz nepoznatog razloga, prevođen često kao "Agire, bič Božiji", što uz sličnost u imenu dovodi do zablude da se film bavi hunskim vojskovođom.
No, ovaj film prati špansku ekspediciju po nepristupačnim prašumama Južne Amerike u potrazi za El Doradom, obećanom zemljom punom zlata. Ekspedicija nailazi na velike teškoće usled kojih gubi ljudstvo, zalihe i zbog kojih dolazi do pobuna i previranja unutar ekipe. To je, otprilike, sve što se može reći o radnji filma. Još u ekspoziciji vidimo osnovnu postavku koja se ne menja do kraja filma. Napadi domorodaca, smena nade i očajanja, smena vođa i prateće pobune i beskrajna plovidba rekom. U ranoj fazi se upoznajemo sa fanatičnošću Agire i zapravo veći deo filma predstavlja njegovu (očekivanu) propast i pad u ludilo sve do trenutka kad ostaje jedini preživeli.
Dakle, ovo je film koji čak nema ni obrt (na makro planu), koji je izrazito repetitivan i sporog tempa - zvuči kao da pišem još jednu negativno nastrojenu analizu, ali nije tako. Ovaj film je fenomenalan i potpuno me je kupio, ali čim sam seo da pišem analizu shvatio sam da mi neće biti lako da objasnim zašto je to tako. Upravo ta rečima neopisiva poetičnost filmske režije krasi najmoćnija dela ove umetnosti, i upravo to što se dešava ''izmedju kvadrata'' je srž ovog poziva, koju nažalost poznaje jako mali procenat režisera. Jednom prilikom mi je prof. Nikola Stojanović ispričao dogodovštinu koja se svakom od nas koji se bavimo filmom desila u nekom obliku. Radeći na nekom filmu snimao je scenu u eksterijeru kada mu je prišao stariji gospodin i počeo da se raspituje. Pošto mu je profesor rekao da je režiser, a čovek nije znao šta je to, neko vreme su diskutovali o tome. Čovek je došao do zaključka da snimatelj snima, glumci glume, scenograf postavlja scenografiju itd. a da režiser ne radi ama baš ništa. Nikola Stojanović se samo složio sa njim. Ipak, da se vratimo Agiri, da je neko drugi režirao ovaj film ispao bi ili senzacionalistički (kao recimo Avatar) ili užasno dosadan, a možda i oba.

Vođa Trans-Siberian Orchestra je rekao da loš umetnik u vama neće izazvati ništa, dobar umetnik može izazvati samo ono što ste već iskusili, a sjajan umetnik može preneti atmosferu ili izazvati osećanja koja nikad niste osetili ili koja su svojstvena samo tom delu ili opusu. Tako ovaj film gradi vrlo jedinstven izraz, sopstvenu atmosferu koja se ne može definisati jednom postojećom rečju, i nadalje počinje da živi kao sopstveni pridev, inspirišući i druge da pokušaju da postignu tu određenu nijansu, kao što je, na primer, ''Apokalipsa danas'' sigurno u velikoj meri inspirisana ovim filmom.
Dalje, velika većina gledalaca nikad nije bila u situaciji u kakvoj se našao Agire, pa se svejedno vrlo lako identifikuje sa njim i dopušta da je uvuče u njegov svet posebnog istančanog ludila sa elementima izgubljenosti, paranoje, melanholije, fanatizma, megalomanije i (auto)destruktivnosti.
Ovom osećaju doprinosi vešto prikazana priroda Južne Amerike. Pažljivom montažom, sporim, zloslutnim tempom, upotrebom teleobjektiva i uskim kadriranjem Hercog i ekipa prirodi daju vrlo zloćudan i preteći karakter (ovu temu je na mnogo direktniji i, po meni, daleko neuspešniji način, pokušao da obradi Trir u Antihristu).
Ovde bih napomenuo da su domoroci prikazani kao deo prirode, neimenovani i neočekivani, odakle se može očitati osuda ''civilizovane'' pohlepe i moralno/kosmičko opravdanje za propast ekspedicije.
Dva faktora koja dodatno doprinose specifičnosti i genijalnosti filma su muzika Popol Vuha i gluma Klausa Kinskog. Popol Vuh odlično prati i dočarava atmosferu ne namećući se i uspešno komunicirajući sa šumovima, a Klaus Kinski tako prirodno deluje u tako ekstremnim uslovima da neke sekvence deluju maltene dokumentarno. (Što kaže drug Simon: ''On ni ne glumi, on je stvarno lud''.)

Autentičnost i uverljivost filma su opasno ugroženi upotrebom nemačkog jezika (umesto španskog) uprkos činjenici da je većem delu ekipe španski maternji. Trenuci kada neki Luis kaže ''Ich denke so auch, Jorje'' deluju smešno i trezne gledaoca od opijenosti u koju ga tako vešto uvlači ostatak filma.
Znam da je teško naterati Kinskog da nauči španski ili ga kvalitetno nadsinhronizovati, ali teško je i nabaviti autentične kostime i organizovati snimanje na Amazonu, pa opet ne vidimo Kinskog i ekipu kako u farmerkama skaču po Berlinu glumeći konkvistadore.
Drugo rešenje je moglo biti smeštanje cele priče u neki novi, izmišljen okvir jer se ionako ne bavi konkretno Španijom, Špancima i tom konkretnom ekspedicijom (čak je ni ne predstavlja istorijski verno) već pokušava da pošalje univerzalniju poruku o nezasitosti modernog ljudskog društva i da napravi analizu poremećenosti umova fanatičnih vođa, nevezano za njihov uspeh u ostvarivanju ciljeva.
Ta nedoslednost je jedino što zameram ovom filmu i to je jedini razlog što mu ne dajem najvišu ocenu.



Aguirre, der Zorn Gottes/Agire, gnev Božiji 1972
režija: Werner Herzog
scenario: Werner Herzog
IMDB ocena: 8.1/10
moja ocena: 9/10