Wednesday, September 7. 2011
Biti dobar?
Da li to samo ja tripujem ili i vi imate utisak da je svet postao nekako naopak? Ako započnem samo od, k’o-fol milosrdnog anđela, a prikrivenog ubice, pa random naređam nekoliko ilustracija i to samo onih koje mi najotužnije sedaju na želudac (katolički sveštenici koji krešu dečake, pravoslavni sveštenici koji krešu dečake, učitelji koji nedolično pipkaju devojčice, ortodoksni muslimani koji sedmogodišnje devojčice pokrivaju čadorima i time direktno saopštavaju da su pedofili), sasvim je jasno da gledamo u obilje pojava suštinski suprotnih od onog što bi se očekivalo da će biti njihov smisao.
Dobro, znam da je to oduvek postojalo. Ljudi su jedni druge mučili i ubijali na najodvratnije načine od pamtiveka, a rečima proklamovali ljubav i milosrđe . Razumem da izgleda kao da sada svega toga ima mnogo više zato što smo uronjeni u informacije. Takođe znam da psiha teži da otupi pod nasrtajem ružnih slika i da dugim gledanjem užasno postaje obično. Svesna sam da sam odavno zaturila ružičaste naočare nosive samo u mladosti. Ali, ipak, imam utisak da je sada drugačije nego do nedavno, a nisam sigurna šta sve čini tu razliku i koji su njeni uzroci.
Ako sad počnem da pišem o nestanku praktikovanja stida, o potpunoj demodiranosti želje da se svakodnevno uradi nešto dobro i korisno, a da se prema sebi i drugima gaji praštanje i saosećanje, zvučaću kao dosadni Jehovin svedok. Ali, zar ne tražimo svi da ljubav bude ljubav, a ne satiranje, da istina bude istina, a ne da otkrivamo da je iza prividno belog - crno.
Volela bih da se odmorim od sumnjičavosti, neprekidnog truda da prozrem šta stoji iza ljubaznog i nasmejanog lica. Želim informacije koje su tačne, umetnost koja me podstiče da postanem bolji čovek, učitelje koji su mudriji od učenika, lekare koji nastoje da izleče, decu koja su detinjasta i starice čije iskustvo pruža utehu i razumevanje.
Možda ja to samo sanjarim, možda takav svet nikad nije ni postojao, nego je naopako bilo skrivenije. Ipak, do pre tridesetak godina težilo se - barem javno – da se svet poboljša, a ljudi uljude. Zar više nikom nije ni malo stalo do toga da bude dobar?
Ako sad počnem da pišem o nestanku praktikovanja stida, o potpunoj demodiranosti želje da se svakodnevno uradi nešto dobro i korisno, a da se prema sebi i drugima gaji praštanje i saosećanje, zvučaću kao dosadni Jehovin svedok. Ali, zar ne tražimo svi da ljubav bude ljubav, a ne satiranje, da istina bude istina, a ne da otkrivamo da je iza prividno belog - crno.
Volela bih da se odmorim od sumnjičavosti, neprekidnog truda da prozrem šta stoji iza ljubaznog i nasmejanog lica. Želim informacije koje su tačne, umetnost koja me podstiče da postanem bolji čovek, učitelje koji su mudriji od učenika, lekare koji nastoje da izleče, decu koja su detinjasta i starice čije iskustvo pruža utehu i razumevanje.
Možda ja to samo sanjarim, možda takav svet nikad nije ni postojao, nego je naopako bilo skrivenije. Ipak, do pre tridesetak godina težilo se - barem javno – da se svet poboljša, a ljudi uljude. Zar više nikom nije ni malo stalo do toga da bude dobar?
Trackbacks
Trackback specific URI for this entry
No Trackbacks
Comments
Display comments as
(Linear | Threaded)
Ja ne mislim da je svet postao naopako, nego da je zaista oduvek bio takav. A to ne znaci da sam izgubila nade... 
#1
Tina Oparnica
on
2011-09-08 00:39
(Reply)
....da... mozda sam ja samo idealista....?...
#1.1
GerilaMama
on
2011-09-08 08:42
(Reply)
http://www.youtube.com/watch?v=v2krdk4K0Wo
#2
kPeTeH XePoJ
on
2012-07-06 01:57
(Reply)
