Evropa bez granica

Petog oktobra 2000. godine došlo je do pada režima a zatim i demokratskih promena. Posle ubistva predsednika vlade Zorana Đinđića marta 2003. promene otekoše Dunavom u susedne zemlje, koje inače u to vreme na dobrom putu ka evropskoj uniji i nato paktu, ubrzo postaše članice EU. Za ulazak u njih uvedoše nam vize.

Već deset godina živimo u novom demokratskom sistemu i dok i dalje svako gleda samo kako da mazne lovu budućnost je u našim rukama. Budućnost je u mladima, to nam saopštavaju svakog dana, tešeći nas time da se zaostavština prethodnih generacija menja i briše preko noći. U svetlosti takvih događaja i uz milost i odobrenje EU građani Srbije mogu ponovo da putuju bez viza u Evropu.

Moja devojka i ja rešeni da proslavimo bezvizni režim i probijemo led sa novim pasošima, priredili smo sebi jedno kratko putovanje u Evropu. Kao najbližu, a vrlo atraktivnu destinaciju odabrali smo Budimpeštu.

U vozu

Dok evropljanima na usluzi stoje ICE, TZV, ÖBB i druge ekspresne vozne kompanije, čiji vozovi jure i po 300 km na sat i za kratko vreme prelaze ogromna rastojanja nama je sa javnim preduzećem Železnice Srbije trebalo skoro sat vremena da pređemo 10 km. i stignemo do Batajnice. Pri polasku voz nije kasnio a isto tako stigao je na Budimpeštansku stanicu Keleti skoro tačno u minut. Kroz Srbiju je putovao duplo sporije.

Teška vremena naučila su nas svačemu, pa nismo skloni žalbama kao drugi. Ipak, mirišljave čarape na našem sedištu gospodina iz Kine bile su previše. Mortus pijan uteturao se u kupe, odmah se strovalio na sedište i pre nego što je zaspao i zahrkao uspeo je još samo da izuje cipele. Slobodno se izvalio zauzevši tako polovinu kupea. Iskoristio je naše šetkanje i raspoređivanje stvari i ugodno se opružio preko našeg dela kupea. Odmah smo intervenisali kod Kinezove supruge da ukloni njegove noge sa našeg sedišta. Mrmljajući nešto podbadala ga je, sve dok se ovaj nije polu pridigao a zatim opružio i preko nje. Trpela ga je tako neko vreme a onda ga je spakovala u ćošak sedišta. Zahrkao je glasno.

Nagurali smo slušalice u uši i preko radija budno pratili prenos odlučujuće košarkaške utakmice za ulazak u polufinale Evrolige između Partizana i Makabija. Partizan bi tom pobedom bio na pragu još jednog istorijskog poduhvata. Slušamo prenos... nerešen rezultat a naši imaju loptu... vreme ističe za napad, dodaju se i konačno odlučuju na šut...kad...u tom trenutku kroz slušalice probija vrlo glasno testerasto hrkanje i meša se sa bukom u Beogradskoj areni. Program se prekida i ne uspevamo da čujemo ishod prethodne akcije. U tunelu smo. Iz tunela izlazimo sa sigurnom prednošću od 5 poena. Slavimo i radujemo se. Svoje oduševljenje delimo sa još jednim gospodinom koji se posle mnogo natezanja sa kinezima smestio na svoje rezervisano mesto. Sve je izvesnije da će Partizan pobediti. To znači da putuje u Pariz na samu završnicu Evrolige. Kinez ne odustaje. Sad hrče u ritmu sa šklopocanjem šina. Nadjačava ga dečiji plač. Sa nama u kupeu je još i par roditelja sa dvoje male dece. Beba zavija iz sveg glasa, prispavalo joj se. Drugo dete, devojčica oko pet godina igra se sa tatinim pivom, dok je on brižljivo tepa alkoholičaru moj mali. U čitavoj gunguli uspevamo nekakako da dopremo do komentatora i poslednjeg minuta utakmice. Potvrđeno je, Partizan je u polufinalu. Ne krijemo svoje oduševljenje.

Kinezu se slošilo, nalaktio se na kolena i povio glavu. Uplašeno smo ustuknuli i zbili se na sedištu koliko smo god imali prostora, plašeći se da ne povrati po nama. Žena ga je masirala duž kičme praveći široke krugove dlanom. Izgleda da šijacu masaža efikasno deluje i kao lek protiv pijanstva. Odjednom vika i dreka. Trzamo se. Naš saputnik u kupeu, otac dvoje male dece urlao je iz hodnika preko mobilnog telefona. Zaklaću te kao svinju i nabiću te na kolac, odraću te i zaklaću te kao što sam zaklao stotine svinja do sad. Čekaj samo da se vratim. Ti ćeš meni. Zaklaću te. Jeste. Zbog tebe ću da robijam. Moram priznati da nas je ovakvo dranje u prvi mah zaprepastilo. Kako je dotični nastavio da urla, beba se probudila i ponovo zaplakala a malo starija devojčica se sakrila iza vrata kupea. Ovaj nije prestajao sa svojim primitivnim načinima lišavanja ljudskog života, tako da je posle nekog vremena sve postalo zapravo vrlo komično. Njegov razgovor bi se prekidao na kratko a onda ponovo nastavljao. Kinez je i dalje hrkao. Shvatili smo da je to jezik koji svi razumemo.

Posle skoro sat vremena povremenog urlanja usplahireni polu pijani otac završio je svoju mobilnu prepirku. Naišla je policija. Ne zbog njegovog remetenja mira u vozu već zbog obavljanja svoje rutinske provere. Da su malo bolje zagledali pronašli bi ispod sedišta na kome su sedeli kinezi plastične torbe natrpane nekom nama nepoznatom robom. Te torbe su nam tokom celog puta smetale da ispružimo noge. Problem skučenih nogu nije ni malo zanimao policiju ali su zato poveli jednu vrlo interesantnu raspravu sa čovekom koji je do malopre nenormalno urlao. Njega je zapravo zanimalo kakva se zatvorska kazna dobija za ubistvo. Policajci su mu mirno i staloženo sve objasnili, upućujući ga u sve one fine zakonske zavrzlame, kao da se interesovao kako da pronađe promašenu ulicu. Nisu ništa posumnjali.

Vreme je brzo prolazilo i voz je već stajao na granici. Kao što je običaj čekali smo duže na našem nego na Mađarskom prelazu. Pasoška kontrola, graničari, inspekcija i sva ostala ovlašćena lica izvršili su svoj neophodni posao. U međuvremnu tehnički radnici zamenili su lokomotive. Voz je pojurio.

Budimpešta



Dok se mladi Evropljani u Beogradu oduševljavaju njegovom nesavršenošću, razbacanim i neskladnim zgradama, gužvom u netačnim autobusima i ludim izvikanim provodom po splavovima, dotle Srbi prosto ne mogu da sakriju svoje iznenađenje i zadovoljstvo kada odu negde gde je sve doterano pod konac i funkiconiše savršeno. Čudili smo se kako javni prevoz dolazi tačno u minut koji je naznačen u rasporedu vožnje, kako na ulicama nema gužve i kako vazduh podseća na morski. Najveći šok za nas bio je da Dunavom ne plove plastični brodići marke Pepsi, Coca Cola i Fanta nego turistički brodovi specijalno dizajnirani za razgledanje grada. Budimpešta je svakako vrlo prijatno mesto za život. Milina je boraviti na mestu u kome se javni život odvija bez poteškoća. U takvoj sredini činilo nam se kao da posedujemo grad i da on ceo radi kako bi smo se mi osećali ugodno i prijatno.



Mađari su vrlo specifični, drže do svog načina u oblačenju ali i ponašanju. Oni koji žive u Budimu slični su našim Zemuncima,ne prelaze reku samo ako ne moraju i ne vole da ih nazivaju Peštanima. Isto tako svi jedu burek ili barem nešto tome nalik. Vrata se zaključavaju na suprotnu stranu.

Kao i mi, i Mađari su proveli solidan broj godina pod oslobodiocima Rusima a tragovi iz 1956. vide se na pojedinim fasadama zgrada ali i na ljudima. Više nego u Beogradu štrče i bodu oči socijalističke zgrade Budimpešte. Gradska arhitektura je mešavina eklektičkih stilova, tako da sivi i bezizražajni stambeni soliteri postaju napadno uočljivi. Nešto od tog sivila vidi se i na licima ljudi, pogotovu onih starijih. Deluju pogureno i smrknuto. Nacionalni praznik proslavlja se 23. oktobra. Tog dana već pomenute 1956. godine otpočela je Mađarska revolucija kao revolt protiv komunističke vlade i njenih nametnutih Sovjetskih patrona. Spontani revolt pretvorio se u krvave oružane sukobe koji su rezultirali brojnim ljudskim žrtvama, raseljenim licama i znatnom materijalnom štetom. Svi ti događaji duboko su pogodili ceo Mađarski narod. Danas Mađari slave svoju revoluciju kao trijumf u borbi za slobodu.

Mladi su ponositi i okretni. Žute trake na kolovozu i trotoaru brinu se za njihovu bezbednost jer im omogućuvaju da nesmetano voze bicikle pa čak i kroz najprometnije ulice grada.

Budimpeštanski metro je drugi najstariji podzemni metro na svetu, nalazi se odmah posle Londonskog i potiče još iz 1896. godine. Metro pruža slobodu kretanja. Isto tako pretstavlja orjentacione tačke koje omogućavaju lakše snalaženje u nepoznatom gradu.



Stanica podzemne železnice Vukov spomenik u Beogradu završena je 1995. godine. Izgrađena je na dubini od 43 metra i spada u jedne od najdubljih stanica u celoj Evropi. Ima pet spratova sa tržnicama i bogato je ukrašena memerom. Kada je završena predstavljala je pravi ponos tadašnjeg režima. To je jedina stanica metroa u Beogradu. Dok budu gotove i ostale stanice metroa koje bi stavile u funkciju ovu jedinu koja postoji, zaćićemo daleko u budućnost a tada će takva investicija biti sasvim izlišna. Pametnije je odmah započeti sa uspostavljanjem helikopterskih linija, to bi sigurno u mnogome umanjilo zakrćenje na Gazeli i znatno olakšalo rad saobračajnim kontrolerima.

Prešli smo jedan od sedam mostova koji spajaju Budim i Peštu i ubrzo se zatim našli u samom centru. Početkom 18-og veku više od polovine stanovnika Budima činili su Srbi. Bilo je mnogo i nemačkih kuća a tek po koja mađarska porodica. Danas srpski pričaju samo turisti.

Poželeli smo da pobegnemo od kolone srpskih turista i zato smo otišli u muzej.Nadali smo se da nedeljom malo ljudi posećuje muzeje. U Beogradu muzeji su pod večitom rekonstrukcijom, tako da ne rade ni kada bi trebalo a kamoli za praznik ili nedeljom. Ipak odlaskom u muzej nismo se rešili srpskih turista. Razlog je bio više nego očigledan. U budimpeštanskim muzejima za razliku od beogradskih ima šta da se vidi a sem bogatih stalnih tu su i razne privremene postavke. Srbi su željni takvih doživljaja.

Kako je bio Uskrs, nismo oklevali da uđemo u katoličku crkvu. Bazilika Svetog Stefana jedna je od najimpresivnijih građevina Budimpešte a završena je 1905. nakon 54. godine od početka prvih radova. Građena je tako da po visini bude potpuno jednaka sa zgradom Parlamenta, tako da prema zamisli tadašnje vlasti crkva ne bude nad državom i država nad crkvom.

U prostranoj Bazilici skupilo se mnogo sveta koji je došao da prati uskršnju službu. Iznenadilo nas je da svi pevaju u glas. Bilo je lepo slušati takav mnogoljudni hor. Pa čak i na kratko, razumeli smo samo ono poslednje, amin.

Na jednom od centralnih trgova Vörösmarty ter-u, bio je priređen mali uskršnji festival. Nastupali su razni izvođači, folk grupe i zabavljači, okolni štandovi nudili su većinom ručno pravljene umetničke tvorevine sa mađarskim narodnim motivima. Iako daleko od kuće, ugrabili smo jedno parče uskršnjeg raspoloženja, lepo ga zapakovali i u vidu sitnih poklona poneli u Beograd. Više nismo bežali od srpskih već od raspuštenih engleskih turista. Njihova bahatost i nedolično ponašanje veoma su upečatljivi na svakom koraku.

Teško nam je bilo da razlučimo da li je Budimpešta lepša danju ili noću. Hiljade svetiljki pametno postavljenih osvetljavaju najlepša zdanja, mostove i centralne trgove.

Voz je pošao na vreme i ovog puta u mirnom kupeu imali smo dovoljno prilike da naglas razmišljamo o tome koliko još gradova i mesta treba da obiđemo i vidimo i kako treba da nadoknadimo sve ono propušteno i uskraćeno.

Nestale su vize. Sigunro je da se sada lakše diše. Sem toga što više ne moramo da izdvajamo dodatna sredstva i provodimo vreme u redovima ispred ambasada bezvizni režim nije doneo drastične promene.Barem ne da ih mi mladi osećamo. Sada nam je evropa bliža, mnogo bliža nego devedesetih godina kad je isto postojala ideja o evropskim integracijama ali na jedan jako bizaran način. Tada političari nisu smatrali da su nam neophodne promene. Slobodan Milošević je želeo da unapredi zemlju i posotjeći sistem pa je u takvom nastojanju izjavljivao: „Mi ćemo ući u tu Evropu, ali naravno kao ravnopravni članovi i naravno, to se samo po sebi podrazumeva, na naš jugoslovenski i socijalistički način” Danas se smejemo ovakvim izjavama uviđajući svu pogrešnost takvog režima, ali koliko se god mi smejali na tako nešto u nama ostaje izvesna gorčina. Prošlost ne možemo promeniti, ali zato nam ostaje budućnost a kao model za oblikovanje Srbije u budućnosti možemo se služiti primerom Evrope koja nam je sada praktično na dohvat ruke.