Ličnost i posao

Koliko god da se emocije i intuicija prigušuju, zaustavljaju, potiskuju ili transformišu, one postoje, nalaze svoj prolaz ka izrazu i postaju dostupne opažanju u svojim mnogobrojnim formama. Zato verujem da je mnogo delotvornije da se o njima vodi računa i da se poštuju jednako koliko i razum. Sumnjam da osoba može postati celovita i uspešna ako ne nauči da uvažava sve delove sopstvenog bića.
U profesionalnom delu egzistencije usklađivanje unutar ličnosti najčešće nailazi na prepreke. Užasnem se kad mi neko kaže – direktno prevedeno s američkog slenga – „samo radim svoj posao“ ili „nemojte to da shvatite lično“. Kako da shvatim? Preko nekog eksternog aparata? Ako krećem da radim svoj posao, da li to znači da sam prethodno konzervisala sve delove ličnosti koji su nepodobni za profesionalnu situaciju?
Naravno, lako je meni da govorim o celovitosti ličnosti u poslovnom okuženju kad se bavim umetnošću gde se lično favorizuje a ’emotivni ispadi’ tolerišu jer su umetnici u tom smislu pozitivno diskriminisani. („Ti to smeš, ti si umetnica!“ izjava je koja me takođe čini neravnopravnom.) Ipak, u bilo kojoj profesiji potrebno je mnogo vežbe i jasne svesti o sebi i drugima da bi se postigla harmonija unutar ličnosti, a i prilikom komunikacije.
Jednostavno je ponuditi mnogo primera za tezu kako su lične osobine značajne u profesiji. Pomenula bih samo tri pojave iz 20.veka, a u profesiji političara. Ako uporedimo društvene situacije kod nas tokom dominacije ličnosti Tita, Miloševića i Đinđica mogli bismo da zaključimo da one prilično dobro ocrtavaju odraz osobina ovih ljudi. Titova inteligentna prevarantska tajnovitost i dendi hedonizam formirali su sliku društva koje je spolja poštovano, u kome je prijatno živeti uprkos prikrivenim mračnim radnjama na udaljenim jadranskim ostrvima i surovom udaljavanju neprijatelja poretka. Robusna i slepa Miloševićeva egocentričnost postavila je zemlju u centar svih procesa okrivljavanja, a na perferiju kulturne odgovornosti, slično psihologiji paranojičnih stanja. Đinđić je vrednom pragmatičnošću počeo da nam postavlja osnove vere da će Srbija postati smisleno uređena i svojim građanima korisna, ali ćemo verovatno još dugo otkrivati gde je sve bilo nepraktično napraviti kompromis.
Kad je neko zagovornik stavova kao što su „na poslu svi jedva čekaju da ti podmetnu nogu“ ili „čim primete da si slab, zabošće ti nož u leđa“ bilo bi mu korisno da razmotri da li njegova lična osećanja cure iz podsvesti i zamućuju racionalno sagledavanje stvarnosti. Ako neko misli „sve ću ja to da podnesem“ pa onda „pregori“ i telesno i raspoloženjem, pravac preispitivanja može ići u suprotnom smeru – od razuma ka osećanjima.
Kombinatorika racija i emocija u poslu i javnom životu je beskrajna – od profesionalne orijentacije preko prijatnih međuljudskih odnosa do svih vrsta trgovine radom i proizvodima. Zato je vrlo korisno što bolje poznavati sebe i sagledavati druge.